MELIHAN - RUSKI, A NAŠ!

Zahvaljujući prevodilačkom naporu Aleksandra Čotrića naša čitalačka publika poslednjih godina imala je priliku da se upozna sa književnim ostvarenjima ruskih, poljskih, bugarskih, rumunskih i čeških aforističara za koje, uglavnom, nikada ranije nije čula. Mnogim ovdašnjim stvaraocima to pričinjava izvanredno zadovoljstvo, dok poneko bude i (ne)prijatno iznenađen shvativši da se i izvan ovih prostora pišu odlični aforizmi, to jest da „monopol“ nad vatrometom duha nema samo naše podneblje. 

Čitajući izabrane aforizme Konstantina Semjonoviča Melihana u knjizi „Modrica na papiru“, potpisnik ovih redova ne može da se otme utisku da bi bila velika šteta da oni nisu prevedeni na srpski jezik. I to najmanje iz dva razloga: 

Prvi je da bismo ostvarenja ovdašnjih autora, poput Rada Jovanovića, Aleksandra Čotrića, Mitra Đerića, Zorana T. Popovića, Ekrema Macića i ostalih, koji su takođe pisali aforizme posvećene muško-ženskim odnosima,  uporedili i „izmerili“ u odnosu na njihovog ruskog kolegu. 

Drugi razlog je što je Melihan zaista odličan aforističar i humorista. Njegovi „ljubavni“ aforizmi  imaju humor sličan pričama Efraima Kišona, („Sreća je kad imaš divne roditelje, ženu, ženine roditelje, decu, psa, a nesreća je - kad svi živite u jednom stanu“), poetiku Duška Radovića („Ako je gostima dosadno, ispričajte im vic. A ako ne odlaze, ispričajte ga još nekoliko puta!“ ) i ubitačnost Vudija Alena („Ako želite da se oženite lepom, pametnom i bogatom, moraćete triput da se ženite!“). 

Opisujući večni odnos muškarca i žene Melihan je lucidan, pronicljiv, zajedljiv, ali nikad zlonameran. Njegov cilj je da čitaoca razgali, a ne naljuti. Iz svakog novog aforizma jasno je da pisac voli i slavi ljubav u svim njenim vidovima. Ipak, njegova zapažanja vrlo često nadilaze okvire odnosa muškarac-žena, pa tako u ovoj knjizi srećemo i misli poput „Istina čini laž uverljivijom, a laž čini istinu lepšom.“ ili „Istina ima mnogo pristalica, ali malo branilaca“.

Melihan je, dakako, i politički satiričar, pa su tu i aforizmi poput „Iz SSSR-a lakše je bilo otići u svemir nego u inostranstvo“ ili „Naš narod živi dobro  uprkos naporima vlade“. 

Međutim, najupečatljivija osobina ovog autora jeste njegov odličan humor. Minijature poput „I francuske i ruske cipele donose radost: francuske kad ih obujete, a ruske kad ih izujete“ ili „Mislio sam da imam mali stan, dok nisam počeo da lepim tapete“, običnom čitaocu odmah mame osmeh na lice, a kolegama blagu zavist i žal što se i sami nečeg tako lucidnog nisu setili. Melihanov humor je vanvremenski, moderan, jednostavan, ali ne baš za svakoga.

Nema sumnje da će ova knjiga našim čitaocima  biti bliska i razumljiva i da će Melihana doživeti kao nekog svog prijatelja kojeg su dugo čekali da upoznaju i da se sa njim siti ismeju. Aforističarima će, pak, pomoći da bolje razumeju književni rod kojim se bave, jer Melihan u ovoj knjizi daje jednu od najboljih definicija humora i satire do sada: „Humor – to je kad se smeješ čoveku koji je pao. A satira – to je kad se smeješ onome koji je čoveka gurnuo da padne“.

Od jedne knjige i više nego dovoljno. 

Bojan Ljubenović