O delu „Lov na Snarka“, razigrani spev Luisa Kerola, je remek delo nonsens poezije, koji je slavnog pisca, tvorca Alisinih fantastičnih putešestvija, definitivno smestio na sam vrh ovog žanra (čiji je on, uzgred rečeno, uz zemljaka Edvarda Lira i rodonačelnik), na kome, evo, već duže od veka, odoleva. Kalambur, maestralno žongliranje rečima i salve potpuno ludog i inteligentnog humora, sasvim su očekivano odlika i ovog Kerolovog dela. No, sa „Snarkom“ ovaj čudesni autor ide još dalje zidajući svoju veselu priču od bezbroj slojeva satiričnih metafora kojima stavlja pod lupu engleski mentalitet i moralne vrednosti na kojima počivaju odnosi u društvu viktorijanske engleske. Ovoga puta duhovite mudrolije i jezičke majstorije naišle su na plodno tle u prevodilačkoj inspiraciji jednog od najduhovitijih naših pesnika, dokazanog i afirmisanog upravo u žanru apsurda, Peđe Trajkovića. Kroz kreativnu sinhronizaciju njihovih pesničkih talasnih dužina, prepev se izdiže iznad pukog jezičkog stihovanog prenošenja fabule, prihvata pesnikovu igru i čini je apsolutno kompatibilnom sa vremenom i jezikom u kome i na kome će se sresti sa čitaocima. Ova verzija „Snarka“ izdiže ovaj spev iz uštogljenih viktorijanskih okvira i jasno pokazuje da je Kerol stvorio književno delo koje prelazi vremenske, teritorijalne i jezičke barijere. Čudesna avantura družine sastavljene od ljudi ( pa i ne samo ljudi) različitih zanimanja, različitih sklonosti i karaktera, različitog stepena obrazovanja, iz različitih društvenih slojeva, koji listom i bez rezerve stavljaju svoje živote u ruke potpuno nekompetentnom i suludom vođi,da ih vodi na put „ ne zna se gde“ u lov na „ ne zna se šta“, učiniće vam se „deja vu“. Sve će vam delovati poznato: i to da „ne zna se gde“ i „ ne zna se šta“ postaje pitanje nad pitanjima i osnovni preduslov srećnog života, i ta opčinjenost navigacijom koja ne priznaje strane sveta, uporednike i meridijane, i opijenost izmišljenim pričama o sopstvenoj istoriji. Najviše, svakako, da glavni junak, običan mali čovek koji je , najpre, sve imao, pa onda sve na tom putu izgubio, uporno traga za izlazom iz situacije i u finalu ga nalazi kroz fizičko iščezavanje sa ovog sveta... Onda će vam se dva zaključka nametnuti sama od sebe. Ili je Luis Kerol terao šegu sa nama Srbima, ili glupost nije samo naša privilegija. Kako je prva mogućnost malo verovatna, jer teško da je slavni autor uopšte čuo za nas (da jeste „Alisa“ bi danas bila trilogija), ostaje ovaj drugi – ljudska glupost ne poznaje granice, ni vremenske, ni teritorijalne. Jedino u čemu se uspešni razlikuju od neuspešnih je da prvi znaju da uče na greškama, a drugima „lov na Snarka“ postaje smisao života, tradicija, deo folklora i način za iskazivanje vrhunskog patriotizma. O autoru Pravo ime slavnog engleskog književnika, matematičara, logičara, profesora univerziteta i istaknutog fotografa svoga doba, Luisa Kerola - bilo je Čarls Lutvidž Dodžson. Rodio se u selu Dersberi, 27. januara 1832. godine, kao treće od jedanaestoro dece u porodici lokalnog sveštenika. Ško-lovao se u Ričmondu i Regbiju, a 1951. godine stigao je na Krajst Čerč univerzitet u Oksfordu, gde će posle šest godina postati magistar, a posle deset steći zvanje đakona Anglikanske crkve i dobiti mesto profesora matematike. Nesrećna (ili srećna) sudbinska okolnost opteretila ga je teškom govornom manom, izrazitim mucanjem, pa je Engleska crkva tako ostala bez jednog prosečnog sveštenika, ali je, zahvaljujući tome, svetska književnost dobila svog velikana. Verovatno i zbog toga što je odrastao uz osmoro mlađe braće i sestara, ovaj fizički hendikep je u razgovoru s decom potpuno nestajao, pa zato Kerol izbegava komunikaciju sa odraslima i radije se druži sa decom, zabavljajući ih svojim neobičnim pričama. Čuveni piknik i vožnja čamcem po Temzi, sa sestrama Lidl, kad je ispričao priču Alisi, dogodio se tačno 4. juna 1862. godine. Tri godine kasnije, 1865. priča je objavljena pod nama dobro poznatim nazivom „Alisa u zemlji čuda“, da bi u narednih nekoliko godina bila prevedena na francuski, nemački, italijanski i ruski jezik, čime ovaj pisac stiče svetsku slavu i bogatstvo. Ipak, Kerol je do kraja života ostao profesor matematike na svom koledžu, a sve što je zaradio dao je u dobrotvorne svrhe. Umro je 14. januara, 1898. godine u Gilfordu. Luis Kerol je objavio i veliki broj dela iz oblasti matematike i logike, daleko veći nego što je njegov književni opus, no u tim blastima se nije pomerio dalje od pro sečnosti. Značaj „Alise“, nesumnjivo jednog od onih dela koja iz korena menjaju svetsku književnost, nepravedno je bacio senku na ostatak njegovog književnog stvaralaštva, naročito pesničkog. Svojim nadasve duhovitim pesmama, krcatim višeslojnim metaforama, i sposobnošću da se beskrajno igra jezikom i rečima, ovaj čovek se s pravom smatra rodonačelnikom poezije apsurda. Najznačajniji i jedino dostojan renomea koje je stvorio nakon „rastanka“ od Alise je spev „Lov na Snarka“. Objavljen je 1876. godine i jedno je od najupečatljivijih dela literature nonsensa ikada. O prevodiocu O ilustratoru Ranko Trajković je mlad ilustrator, rođen 1986. Godine u Jagodini koga, zahvaljujući osobenom i promišljenom likovnom izrazu, tek očekuje uspešna umetnička karijera. Ovo je druga knjiga sa njegovim ilustracijama, a prvu su objavile Zmajeve dečje igre ( „Svakog petka, utorkom, u sredu“). Uz ilustraciju se bavi karikaturom, stripom i animacijom.