Izlazak Velike Britanije iz Evropske unije, poznat kao Bregzit, je izuzetno važan događaj savremene evropske istorije. Većina britanskih glasača je na referendumu (juna 2016.) odlučila da posle 47 godina napusti evropsku integraciju. Za njih je to patriotski čin obnove slobode i nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva.

Bregzit, međutim, nije samo o tome da jedna velika država napusti, do sada nedodirljivu, evropsku integraciju. To je čak mnogo više pobuna protiv jednog destruktivnog modela društva koji poslednjih decenija guši razvoj, razara privredu i društveno tkivo i stvara sve veće razlike između onih koji imaju i onih koji nemaju. Simbol tog modela društva je, veruje se, upravo Evropska unija. Istovremeno to je pobuna i protiv britanske političke elite koja prihvatajući takav model ruši osnove Britanije i njene istorije. 

Bregzit je nova evropska i britanska revolucija. I to veoma neobična revolucija. 

Referendum i Bregzit su svojim glasovima izgurali radnički delovi Engleske i Velsa pa je taj proces i pobuna običnog, poniženog i zaboravljenog čoveka Kraljevstva. 

Za Britaniju je Bregzit upozorenje da su neophodne promene i da većina građana nije više spremna da verno sledi naredbe i instrukcije udaljenih birokratizovanih centara moći koji prema nikome nemaju odgovornost jer ih niko nije ni birao.

Bregzit je i simbol slobode.

Britanija mora da se pogleda u ogledalo, da oslušne glas svojih građana i pronađe put daljeg razvoja. To je i povratak identitetu i iskorak u traženju mesta Britanije u novim međunarodnim okolnostima, mesta koje njoj, kako se veruje, po iskustvu i ambicijama i odgovara. 

A za Evropu, ne samo za Evropsku uniju, Bregzit je i alarm da je „evropski put“ proizveo više problema nego rešenja i da su neophodna realna sagledavanja stvarnosti i potreba običnog čoveka. Ako se to bude i dalje ignorisalo onda pobuna običnog čoveka širom Evrope ne bi trebalo da bude iznenađenje. 

Bregzit je zato istinski važan događaj i to kao početak istorijskog procesa, čijih posledica Evropska unija a i Evropa izgleda još uvek nisu dovoljno svesne.

Odluka većine Britanaca da napusti evropsku integraciju, koja je minulih decenija u statusu religijske nezamenjivosti, je simbol procesa koji će tektonski promeniti političku geografiju Evrope. Ta promena političkog reljefa se već desila u Britaniji. 

U konkretnom smislu Bregzit je u svakom slučaju deo revolta protiv sistema Evropske unije (EU) – jedne „zvanične verzije“ evropske politike u kojoj postoji samo jedan način kako da se radi i misli.

To se izgleda još uvek ne razume i u Briselu ali u velikoj meri i unutar londonske elite. Briselski establišment ne razume i nije uspeo da vidi da će se Bregzit desiti i još uvek izgleda da ga tretira kao neku vrstu „užasne, neočekivane prirodne katastrofe, kao što je udar meteorita istrebio dinosauruse“ i svodi čitav proces na tamo neke ekscentrične Engleze koji uvek traže nešto posebno. Evropska elita u stvari Bregzit uopšte nije uzimala za ozbiljno.

EU institucije su toliko daleko od stvarnosti i Britanija nikada nije bila naklonjena takvom načinu rada. Pa je tako Bregzit samo neizbežan kraj jednog dugog procesa a nikako rezultat nesrećnih događaja i okolnosti. To je samo priznanje realnosti, onoga što već izvesno vreme postoji.

Iz ugla istorije Bregzit je simbol novog procesa obnove suvereniteta nacionalnih država. Minulih decenija je bila dominantna zvanična verzija, barem na Zapadu, da državni suverenitet nema značaja, besmislena konstrukcija u modernom svetu. Najvažnije je da se suverenitet deli pa se samo tako može uticati na one druge. 

U savremenoj Britaniji, posle dugogodišnjeg iskustva sa podeljenim suverenitetom, se očigledno veruje da je suverenitet značajan i da on obezbeđuje da Britanija donosi odluke i zakone koji su u skladu sa njenom prirodom i njenim potrebama. To je ono na šta svaka zemlja ima pravo i što, u stvari, i svi drugi u svetu žele.

Ta nova religija koja tvrdi da je EU nezamenjiva i da njena pravila ne treba i ne mogu da se menjaju – nije stanovište većine Britanaca.

U toj retkoj i neobičnoj pobuni britanskog običnog čoveka imaju dva osnovna elementa.

Povratak Britanije svome suverenitetu

Jedan je pobuna i izliv nezadovoljstva protiv otuđene i zatvorene domaće, britanske političke elite koja se udvara bogatim ljudima, bankama i međunarodnim korporacijama a veliki deo stanovništva prepušta na milost i nemilost onih kojima se udvara. Javnost tu omraženu elitu identifikuje sa EU. Ta pobuna je jasan zahtev da se Britanija vrati svojim demokratskim tradicijama i svome suverenitetu. 

Drugi je deo sada već tradicionalnog otpora prema nametnutom kolektivizmu, unifikaciji života i vrednosti, integraciji i odlučivanju na nekom drugom dalekom mestu i naravno prema Evropi. Nikada Britanija, u osnovi, nije bila pro-evropska generalno. Međutim, bilo bi pogrešno Bregzit svoditi samo na tu britansku uzdržanost prema komšijama, reč je o daleko ozbiljnijem političkom i kulturološkom procesu. Bregzit je i kulturna revolucija, u širem smislu.

U nekom smislu Bregzit je i početak konačnog kraja Drugog svetskog rata. 

Ambijent Bregzita je razotkrio političke ruševine savremene Britanije ali i Evropske unije. Ta politička struktura se odavno urušila, kriza dugo traje, ali se nekako uspevalo da se prikrije pre svega medijskom propagandom, neograničenim štampanjem para i izazivanjem stalnih kriza na nekim drugim mestima, drugim rečima, lokalnim ratovima. Sada su te ruševine razotkrivene.

Bregzit je u tom svetlu i simbol savremene političke i ekonomske katastrofe, pocepane političke karte, simbol nezadovoljstva javnosti koja više ne želi da se miri sa neuspešnom i na kraju propalom britanskom i evropskom politikom. 

U tom nemirenju veruje se da je ključna obnova suvereniteta nacionalnih država. Jer, suverenitet sa sobom nosi i odgovornost izabranih predstavnika naroda i političkih lidera jer oni više ne mogu da se kriju iza „uzvišenih ciljeva“ integracije i „stabilnosti“ a onda ta odgovornost čini osnovu demokratskog uređenja. Bez te strukture nema ni razvoja društva. Urušavanje te strukture se pripisuje Evropskoj uniji i zato većina Britanaca veruje da je prvi korak u obnovi demokratskog uređenja upravo napuštanje neuspele evropske integracije.

Ti procesi dovode i do potpune promene političkog reljefa. U Britaniji su Bregzit izneli 2016. godine radnički krajevi i poniženi delovi Kraljevstva a potom na vanrednim parlamentarnim izborima, decembra 2019, koji su bili i neka vrsta drugog referenduma, ti slojevi su svoj glas poklonili Konzervativnoj, a ne Laburističkoj partiji, koja je, tvrdi se, izdala svoje glasače i minirala Bregzit. Tako je došlo da radnički deo Engleske glasa za Konzervativce, koji su tradicionalno viđeni kao stranka bogatijeg dela društva, a oni bogatiji, mahom skoncentrisani u Londonu i Jugoistočnoj Engleskoj, su zbog njihovog protivljenja Bregzitu, glasali za Laburiste. Tektonska promena političke geografije koja će izmeniti i politički život u godinama koje dolaze.

Sličan proces se širi i diljem Evrope. Dosadašnje levičarske partije su postale instrumenti bogatih i međunarodnih korporacija i napustile su radničku klasu i obespravljene a tradicionalno konzervativne partije su sada izbor poniženih i zaboravljenih.

Svima je sve jasno ali niko ne može ili ne sme da iskorači. Britanija je prva iskoračila i još jednom potvrdila da je zemlja sa istorijskim kapacitetom. Uprkos svemu ona još uvek ima kapacitet da menja istoriju. 

Bregzit je simbol tih tektonskih promena koje će u dogledno vreme dovesti i do kraja evropske integracije u obliku EU. 

Oduvek su važni procesi u nezadovoljnim društvima imali svoje autentično izvorište, svaki čovek na svom životu oseti težinu problema i instinktivno oseća odakle dolazi. Tako se stvara socijalna energija koja ne mora uvek da bude i dovoljna za temeljniju promenu društvenih odnosa. Ključ je u društvenoj eliti. Samo kada elita ili jedan njen deo prepozna, kada je zainteresovana, da bi ta socijalna energija mogla da bude efikasno usmerena onda dolazi i do promena. U slučaju Bregzita, njegova socijalna energija je odavno postojala samo niko nije ni pitao narod šta misli, ali sada je došlo da je jedan deo britanske elite podržao to narodno raspoloženje i data mu je šansa da glasa na referendumu. Drugim rečima, Bregzit je deo i takozvanog građanskog rata, političkih i poslovnih, elita, i to ne samo britanskih nego i evropskih i američkih. 

Glas naroda imao presudnu reč

Za sada je jedino izvesno da je većina naroda rekla svoje i da je Velika Britanija i formalno izašla iz Evropske unije. Ali, šta će se dalje dešavati još uvek je neizvesno. Taj proces će trajati i nekoliko godina ali najvažnije je da je samim formalnim izlaskom većinski narod osnažen u uverenju da glas naroda ipak ima presudnu reč.

Da bi Bregzit dobio svoj puni smisao i značaj biće potrebna i promena modela društva, istinska kulturna revolucija. Promena u duhu istorijskog iskustva i onoga šta Britanija zaista jeste. Ali to će da bude i najteži zadatak. Prvo bi trebalo da se oporavi politički sistem, pre svega Parlament, i povrati poverenje. To je prvi test kapaciteta savremene britanske političke elite koja je na pobedničkoj strani, . Čekamo odgovor na pitanje da li ima kapacitet da ostvari smisao Bregzita i kreira istoriju.

Odgovora na to pitanje još nema jer zbivanja tokom višegodišnje i mučne rasprave o rezultatu referenduma i Bregzitu u Parlamentu upozoravaju da je poraženi deo elite, okupljen u Dubokoj državi, još uvek veoma jak i da se ne predaje. Upornim manipulacijama u Parlamentu i medijima Pokreta otpora u Parlamentu je uspeo da razbije britanski pravni i politički sistem i da zaista dovede u pitanje sam Bregzit. Cilj je bio poništavanje i referenduma i Bregzita. Rušenje pravnog i političkog sistema, izvršenjem neke vrste državnog udara u kojem je grupa poslanika pobunjenika praktično preuzela vlast od britanske vlade je izazvao ozbiljna komešanja u nezadovoljnoj javnosti i Britanija je postala ne samo duboko podeljeno nego i frustrirano društvo sa urušenim uređenjem. Desilo se da je Parlament protiv naroda, da su izabrani poslanici protiv onih koji su ih birali. U jednom periodu vlast su preuzeli i sudovi koji su se čak usudili da ponište i potpis kraljice Elizabete Druge kao vrhovnog suverena. Potpuni slom uređenja. Za tri godine su se desili referendum, dva puta vanredni izbori i Britanija je promenila tri premijera. Posle dugo godina imala je i vladu koja nema radnu većinu u Parlamentu.

Ali, britanska elita se, izgleda, ipak uplašila takvog stanja jer je pretila i fizička, a ne samo politička, pobuna većeg dela javnosti. I onda su se 12. decembra 2019. desili vanredni izbori kao jedini put izlaska iz generisanog ćorsokaka. Izbori su praktično bili drugi referendum. Ubedljivo je pobedila Konzervativna partija koja je jedina obećala da će bez odlaganja izvršiti obaveze referenduma o izlasku iz EU. Pobedio je Bregzit. I Britanija je formalno izašla iz EU poslednjeg dana meseca januara 2020.

Duboka država ugrožava ciljeve Bregzita

Ali, poraženi se i dalje nisu predavali. Za potpuno napuštanje EU predviđen je i prelazni period do kraja 2020. godine u kom vremenu bi trebalo usaglasiti nekoliko sporazuma između Brisela i Londona među kojima je najvažniji trgovački sporazum. U tome je opet briselska oligarhija videla svoju novu šansu i počela je da uslovljava sa neskrivenom ambicijom da odloži celinu Bregzita. Iako je jasno da je glavni cilj te strategije odugovlačenje koje znači dodatni novac koje Britanija mora da uplati EU ipak je dominantan utisak da Brisel još nekako ne razume, ili ne želi da prihvati, šta se stvarno desilo i šta Bregzit znači. 

I onda je došla takozvana pandemija Korona virusa što je iskorišćeno, doduše i na međunarodnom nivou, za povratak izgubljene moći Duboke države čiji su deo i protivnici Bregzita i Evropska unija. U stvari, EU je najveća, mada ne i najmoćnija, Duboka država na svetu. Britaniji su nametnuti opšti standardi „borbe protiv Korone“ koji su potpuno suprotni britanskoj tradiciji odnosa prema takvim krizama i samim činjenicama na terenu. Premijer Boris Džonson je bio prinuđen da uvede drakonska ograničenja i ekonomije i osnovnih sloboda građana kakve nikada u istoriji nisu bile uvedene, ni u vreme svetskih ratova. I tek što su verovali da su sa Bregzitom dobili slobodu najveći deo ličnih sloboda im je onda zbog Korona virusa uskraćen. A Bregzit je simbol i slobode i samostalnosti Britanije.

Jednom izgubljena sloboda teško se vraća

Britanska vlada je slomljena i u Bregzitu poražena Duboka država je povratila svoju moć. I naravno, odmah je krenula propaganda kako bi zbog krize sa Korona virusom trebalo odložiti Bregzit. 

Posledice nastalog haosa u vreme Korona virusa bi mogle biti biti dalekosežne. Jer, neka od tih ograničenja će ipak ostati i posle Korone. Kada se jednom sloboda izgubi teško se vraća. 

Umesto suočavanja sa stvarnim činjenicama i britanska vlada je prihvatile instrukcije Duboke države u sejanju straha i to najviše preko zvaničnih brojeva umrlih osoba mada ni za jednog umrlog nije utvrđeno od čega je stvarno umro niti koliki je stvarni broj. Mere britanske vlade su već razorile mnoge živote i dugoročno će naneti veliku štetu ekonomiji i osiromašiti društvo. Nametnuta je borba života protiv života. 

Pojavio se i bizaran oblik državne religije, državne molitve kao što je svakog četvrtka aplaudiranje zdravstvenim radnicima a istovremeno crkve su zatvorene.

Posle iskustva sa Korona virusom, ponašanjem vlade Borisa Džonsona i povratkom u Bregzitu poražene Duboke države neizbežno se nameće ključno pitanje - da li UK zaista može da bude slobodna i nezavisna. Ili će biti prisiljena da pripada nekom bloku i bude deo jednog modela društva koji simbolizuje Evropska unija iako nije njen član. A to je, međutim, ono protiv čega je Bregzit.

U takvom ambijentu Bregzit počinje da gubi smisao.

Bregzit je, drugim rečima, još uvek revolucija pod znakom pitanja i sada je ključno da li Boris Džonson i ova generacija imaju kapacitet da se nose sa tim dugoročnim izazovima. Naravno, teško je zamisliti da bi neko mogao da ukine Bregzit ali bi se moglo desiti da od njegove suštine napravi prazninu. 

Ukoliko situacija krene u tom pravcu onda bi Britanija, gotovo sigurno, bila suočena sa novom pobunom, revolucijom, ali to ne bi bila „tipična britanska revolucija“ nego ona prava, na ulici. Takvo je raspoloženje u većem delu javnosti.