Grof Sava Vladislavić

Sava Vladislavić je postigao u istoriji Rusije veoma ugledno mesto među njenim diplomatima prve trećine XVIII veka. Za četvrtinu stoleća bio je umešan u sve važne događaje ruskog carstva: zaključivao je vojni savez sa vladajućim knezom Moldavije u Jašu, mir sa sultanom na Prutu, konkordat sa papom u Rimu, i pakt o prijateljstvu i prvom konačnom razgraničenju Rusije i Kine sa kineskim carem u Pekingu. Ali je Vladislavić, što je dosad ostalo nepoznato srpskom narodu, a što je za nas najvažnije, bio i prvi Srbin koji je, još na isteku našeg tamnog XVII stoleća, zadobio pravoslavnu Rusiju, i lično cara Petra Velikog, za oslobođenje Srpstva i Balkana.

Sava Vladislavić je dosad bio uopšte nepoznat našoj nauci. Toliko nepoznat srpskoj istoriji da ga ni skup naših prvih naučnika nije rečju pomenuo u prvoj Srpskoj enciklopediji, (Beograd, 1924). Ovaj slučaj svedoči samo koliko je bilo teško doći do istorijskih podataka o ovom velikom Srbinu, čija je uspomena bila na putu i da uskoro potpuno izbledi. Ali je još možda čudnije da ni u Rusiji nije bilo više nego kod nas pisano o ovom važnom ruskom diplomati, nego se samo u nekoliko reda pominjao po enciklopedijama, makar što se njegovo ime nalazilo i isticalo u stotinama raznih ruskih i stranih dokumenata.

Sava Vladislavić je bio tipični izrast svog rodnog kraja: oličenje Srbina iz Hercegovine, duhovnog koliko i duševnog, gipkog koliko i ponosnog, opreznog koliko i neustrašivog, što predstavlja karakter Hercegovca u poznatoj ravnoteži između njegovih pozitivnih i negativnih osobina, i sa njegovim, skoro jelinskim, osećanjem mere. Srbin Hercegovac, znači Mediteranac više nego Balkanac, čovek mašte koliko i realist, i čovek sna koliko i pozitivni stvaralac, Vladislavić je stvorio sebi, na izlasku iz našeg čemernog XVII veka, veliko ime diplomate u jednom velikom slovenskom narodu, i ogromne zasluge u jednom velikom slovenskom dobu. On je i prvi postavio srpski problem u Rusiji kao glavni problem Balkana.

On je za nas bio duboko interesantan i kao diplomat, i kao Srbin, i kao Hercegovac. Da bi smo došli do svih pojedinosti o njemu, služili smo se knjigama i rukopisima na jezicima srpskom, ruskom, francuskom, nemačkom, talijanskom i rumunskom. A podatke o Vladislaviću istražili smo, lično ili po porudžbi, u arhivama: u Dubrovniku, Veneciji, Moskvi, Helsinkiju, Bukureštu i Beogradu. Verujemo da je posle ovoga svega, odista vrlo malo ostalo neistraženog. – Narodno predanje o Vladislavićima, takođe predstavlja jedan dokumenat svoje vrste.