Fudbalsko pismo

Fudbalska igra, kao deo društva i kulture, od svog nastajanja privlačila je posebnu pažnju sociološke nauke. S vremenom su, a posebno u novom milenijumu, istraživanja i tumačenja fudbala kao kolektivnog sporta postala ne samo pučki predmet radosti već potreba njegovog usmeravanja na otkrivanju sociopsiholoških, antropoloških i ideoloških temelja funkcija iz kojih se stvara posebna vrednost! Jedno od opštih mesta fudbalske igre nalazi se u prepoznavanju oblika kolektivne svesti i ponašanja koja su uporediva, ili čak istorodna, s glavnim činiocima kulture i mentalnog koda takozvanih primitivnih i tradicionalnih društava, sa mitom, obredom i svetkovinama.

Fudbalska igra u svojoj osnovi je istorija mitova. Poput pozorišne predstave, na svom početku, ponudila je mitsko rešenje sukoba između života i smrti. U ranim radovima, i budućem razvitku, ova igra čoveku je razotkrivala lepotu umeća i prednost nad pomenutim sukobom i veličinu zadovoljstva, ljudske dobrote, lukavosti i patnje. Zanimljivo da fudbalska igra u novom dobu nije privukla, posebnu, veću pažnju antropologa, etnologa i fenomenologa (!?), ni kao pojava za dublju analizu, pogotovu u cikličkoj formi društva. Može biti i zato što svako na planeti Zemlji ovu igru smatra prostom, jednostavnom i razumljivom zabavom.

Proučavaoci funkcija savremenog fudbala nalaze glavni, najbogatiji, izvor građe u takozvanim društvenim mrežama, robotizovane elektronske sprave, nazvane kompjuter, i sportskoj štampi, što smatraju najlakšim zamorom! Manje se oslanjaju na iskustvo samih učesnika, ili protagonista i posmatrača tih potreba. U leksici sportskog novinarstva oni razlikuju tehničke fudbalske izraze, finese i termine: za kretnju igrača, smer leta lopte, angažovanje nogu, brzinu pokreta tela, dok za sve ostale pojmove koriste imenitelj trenutka, nezavisno od njegove rečničke upotrebljivosti. Terminologija anglosaksonskih fudbalskih reči i izraza, koji su apsolutno izopštili nekada važeće francuske (!), često je neusaglašena i sa razumljivim srpskim jezikom.

Ozbiljni, ali i navodni, sociolozi sportske kulture, te novinari koji se ličnim imenovanjem nazivaju - analitičarima, sve manje se bave suštinom, dok sopstvena mišljenja i razum upotpunjuju Internet-znanjem i iščitavanjem sa Zidnih novina istog!

Jezik prenosioca fudbalskih događanja, bilo u elektronskim, ili štampanim medijima nije utvrđeni element kolektivnih predstava već samo njegovo manje-više uzročno posledično tumačenje. Mnogi tumači, pre svega novinari koji prate fudbalsku igru, u svojoj retoričkoj (ne)spretnosti često iz vida gube da nije isto kada se fudbalska utakmica prenosi elektronskim putem i opisuje u novinama, da pripada dvema posebnim vrstama komunikacija. U prvom slučaju ta komunikacija je kontaktna i usmena, a u drugom pisana i, na neki način, pantomimska s posebnom dužinom sadržaja. Direktan govor i pisana reč imaju svoju vremensku distancu i ne mogu imati istu težinu.

Tako se dolazi do odlučujućeg pitanja: Može li se na obe vrste novinarske priče gledati, ili složiti, kao na savremeni izdanak folklornog pripovedanja!? U teorijskom pogledu i istraživačkoj praksi folkloristika je u neraskidivoj vezi sa usmenom tradicijom. U novom dobu ova različitost je očigledna, postala je neprestana borba pisanog i usmenog novinarstva. Usmeno ima neodoljivu potrebu da se utrkuje sa pisanim, da stvori dominaciju, prednost brzine nad paraliterarnim žanrom. Takvi, često nekontrolisani pokušaji, kod korisnika usmenog medija, izazivaju verbalno protivljenje. Dovodi ih u nedoumice koje ih lišavaju i sopstvenog poznavanja fudbalske igre. Sa druge strane, u pravoj jurnjavi za tiražom svojih listova, novinari (!?) pisane reči uporno se trude da koriste elemente nekada popularnog i najtežeg žanra reportaže. Nekakav subliman sa provokativnom fotografijom! I obično neuspešno. Vrlo često banalizuju opšte, prepoznatljive činjenice, ističući ih u glavnom naslovu, a kojih pritom nema u tekstu. Koriste nekakav liberalno slikovit jezički modernizma, pod pseudonimom, i neutemeljenom pričom, važno je pisati - učestvovati!

Utemeljivač fudbalske rečitosti Ljubomir Ljubiša Vukadinović nije mogao ni da pret(d)postavi da će sa duhom novog vremena ovaj žurnalistički opus izgubiti smisao. Pa opet, neke tekovine ovog proznog stila preuzela je frazeologija i patos nove retorike, bez utemeljenja u fudbalskoj igri: Uz maksimalne napore dao je sve od sebe, pokazao je rodoljublje, ispoljio je ogroman patriotizam, država je stala iza njegovih uspeha… Reči-naslovi, takozvanog, blesavog tumačenja!

Članci, barda fut(d)balskog novinarstva, Ljubomira Ljubiše Vukadinovića obilovali su lirskim uvodima i digresijama. Jedan njegov izveštaj sa Iriškog venca, o pripremama futbalera tadašnje reprezentacije Kraljevine Jugoslavije, za meč s reprezentacijom Poljske, objavljen u Politici 24. marta 1938, počinje ovako: Prvih dana proleća, dok još ne olistaju ogolele grane drveća, u pustoj hrastovoj šumi, jedini su gosti iznemogli penzioneri i nekoliko bledunjavih dečaka. Zbog toga je pojava grupe mladih, snažnih, potpuno zdravih ljudi, malo neobična u ove dane kada se priroda tek priprema da se okiti svojim ruhom. To su naši najbolji futbaleri… Jutarnju šetnju narušava samo puckaranje suvih grančica i pesma ptica. Tamne prilike trče jednomernim korakom, malo pognute glave, nijajući se bokovima. Niko ne govori ni reč…

Za Vukadinovićev stil karakteristično je prikazivanje događaja iz unutrašnje, psihološke perspektive, pri čemu je njegov naglasak više na doživljaju posmatrača nego na prikazu samog čina i radnje fudbalera. Izveštač, ili pripovedač, javlja se u prvom licu, što je u modernizovanoj, brutalnoj rečitosti, retkost. Gotovo da ne postoji, a ipak u upotrebi je opstala varijanta tog narativnog drugog lica jednine, poreklom iz realističko- psihološke tradicije.

Nesumnjivo da je Ljubiša Vukadinović držao do svog književnog obrazovanja i da se trudio da ga u tekstovima o fudbalu prikaže. Pišući decenijama, takoreći iz dana u dan, u visokotiražnom ozbiljnom listu, o stvarima zanimljivim za najširu publiku, pre svega, koristio je takav repertoar da je mogao, i uspevao, da svede sve motive fudbalske tematike i arsenal kazivanja pretočenih u formule kojima je bio u stanju da izrazi svaku situaciju vrednu pomena! Pre svega je usavršio i razradio fudbalsku terminologiju i retoriku za dalju upotrebu. Bezbrojne su fudbalske maksime što ih je, ako ne smislio, svakako uveo u novinsku reportažu. Možda su dve najpoznatije: Lopta je okrugla i Penal je penal samo kad ga sudija dosudi.

Razvijajući jezički balans između stvarnog i nadolazećeg modernog, uprkos svojoj privrženosti književnoj prozi, ne sluteći, postao je začetnik tuđeg neofolklornog umeća u srpskom fudbalskom novinarstvu.

Nova jezička forma fudbalske igre nastala je kao promet lošeg i neadekvatnog prevoda stranih reči i izraza. Pretvorena je u imaginaciju i trivijalnu prozu. Recimo ovaj primer: Pri prelasku iz manevra u klin (igrač sredine terena kreće u napad) kada menja ritam igre naš tim napada protivnika na onom delu terena koji mu ne odgovara. U ovako stihosklepanoj rečenici nema odgovora koji je to deo igrališta? Znači fikcija! Sledi: … za takvu igru nedostaje nam levi spoljni. Da li to znači da se tako formulisani (imenovani) igrač kreće izvan granične, aut-linije, ili postoji i unutrašnji levi, kao i njegov pandan na desnoj strani igrališta? U poplavi fudbalske (ne)rečitosti posebno mesto pronašli su matematički izrazi: Njihova odbrana je pomerena visoko i po dijagonali. Znači li to, poznavajući geometriju, da je igralište u vertikalnom položaju? Možda u nekim budućim vremenima igrači lebde u vazduhu!

Poseban govor upotrebljava se u opisu individualnih vrednosti igrača: On je u trendu, postojan je i zahtevan. Napravio je svoj brend. Vrhunac upotreba anglicizma, u pogrešnom tumačenju, jeste reč brend! Nekada davno koristili su je severnoamerički rančeri, znani kauboji-kravari, koji su žigosali (eng. brand, srp. pečat, marka) svoja goveda i štitili od krađe. Ta prepoznatljiva četvoronoga papkarska marva imala je svoj žig. Znači taj, to govedo- fudbaler, ima svoj brend-žig, pečat!

Upotrebljavajući skraćenice i anglicizme, sportski novinari u pokušaju, ne koriste mogućnosti i bogatstvo srpskog jezika. Osiromašuju lični identitet, sputavajući buduće saznanje u svakoj sferi društvenog života. Ekonomisanje jezikom na takozvanim društvenim mrežama, mašine zvane kompjuter, koriste sleng (eng. slang, srp. prosta reči) koji se zbog intenzivne upotrebe doživljava kao sastavni deo srpske jezičke kulture. Mladim novinarima je ovakav jezik prijemčiv, jer trpi niz šupljina i neznanja, a u upotrebi je samo među funkcionalno (ne) pismenim korisnicima fudbalske igre.

Neretko, fudbalska igra se tumači i kao izraz nacionalnog mentaliteta. U takvim prilikama sportski novinari, sa navodno istančanim fudbalskim znanjem, oslanjaju se na karakterologiju naroda. Glavna crta srpskog igrača jeste inat, nemačkog - preciznost i upornost, engleskog - samouverenost i nadmenost, italijanskog i španskog - lukavost… U savremenoj, nazvanoj novom retorikom, globalnoj - fudbalskoj igri ove karakteristike su izgubile smisao!

Za osvetljavanje igračkih i ljudskih osobina likova, fudbalera koji se opisuju, koristi se svakodnevno umovanje: Sreća uvek prati hrabre. Oni su najjači kad je najteže. Pobednici pišu istoriju. To je bio šlag na torti. Sa štitom, ili na njemu… Posebno je važno udodvoričko isticanje, prema svakoj aktuelnoj vlasti, na prvim stranama listova i udarnim terminima elektronskih medija: Predsednik Republike, premijer Vlade Srbije, uputili su iskrene čestitke… Uz obavezno-nezaobilazno citiranje vokabularnog predstavnika tih vlasti: Želim vam mnogo sreće i uspeha u daljem radu… Klasika, iz vremena sociorealizma, dakako, komunizma!

Vrlo često i sveobuhvatno, van same igre na terenu, novinari željni dokazivanja u istraživačkim poduhvatima bave se intimnim životima svojih junaka. On, poznati fudbaler, ima poseban način življenja i u disharmoniji je sa običnim svetom: Ponedeljkom posećuje roditelje, utorkom izlazi s prijateljima na večeru na čuvenom splavu… sredom upražnjava seksualne odnose s devojkom, četvrtkom isključivo hoda levom stranom ulice, petkom posti i razmišlja o protivniku. Konačno, konzument takvih novina i ljubitelj fudbalske igre saznaje da njegov ljubimac u subotu, ili nedelju, svejedno, igra utakmicu.

Nema sumnje da je fudbalska igra nosilac univerzalnih i opšteljudskih, a manje privatnih vrednosti. Upornim insistiranjem novinara, s kompjuterskim rečnikom, na maštovitosti, inventivnosti, duševnosti, na neprimerenom i hvalisavom isticanju sopstvenog fudbalskog znanja, protkanog tuđicama, ne mogu se ponuditi sva objašnjenja za prirodu igre, svima znane i dostupne.

Tačno je da uvek postoje raznovrsna tumačenja i shvatanja fudbalske igre. Možda više nerazumevanja pravila, za vreme i posle igre. I fudbalski, umišljeni-globalizam, pojam je o kome se može raspravljati. Istorija i teorija fudbala nikada do kraja ne može da bude kompletna celina. Večito se istražuje. Fudbalski svet je više od onog što znamo!