Inače, dugo sam razmišljao kakav naslov dati ovoj knjizi, jer sam ih smislio u velikom broju. Na primer: Nauka pretežno u službi kapitala ili Nauka i dehumanizacija sveta ili Nauka i stvarni problemi sveta ili Sve radikalnije neograničavanje opasnog naučnog istraživanja ili Nauka i budućnost sveta ili Priroda, nauka i novi koncept stvarnosti ili Večno mučenje nauke ili Moderna nauka kao nova metafizika ili Etička odgovornost nauke ili Nehumanističke dimenzije moderne nauke ili Nauka kao znanje i neznanje. Na kraju, izabrao sam onaj poetski "Večno mučenje nauke," jer je krovni.

Pojedine delove teksta u knjizi sam boldirao želeći da skrenem pažnju na njihov značaj. Isti postupak sam sproveo i u moje dve predhodne knjige na koje ću kratko potsetiti da se ne zaboravi na crvenu nit trilogije o ljudskosti. Prva je "Potreban čovek" (2011) u kojoj obrađujem teorijsku stranu ideje o pravednom društvu kroz misao Karla Marksa koji je analizom kapitalizma dokazao da evolucija ka stalno usavršavajućem društvu zakonito postoji.

Bio je uveren da će doći do sudara veoma razvijenih proizvodnih snaga sa prevaziđenim produkcionim odnosima (i zaista je do toga došlo globalnim zahtevom da se hitno pristupi rešavanju pitanja društvene raspodele viška vrednosti). Ovaj sudar rešava se prerastanjem kapitalizma u radikalno pravedniji sistem, što potvrđuju sve ozbiljnije krize kroz koje je svet kapitala prolazio, a posebno danas u tekućoj tranziciji iz neoliberalizma u konvergentnije društvo pravde. Značaj teksta o nauci u "Potrebnom čoveku" zahtevalo je od mene da tu temu celovitije obradim ovde. Druga "Zapisi po Floberu i Volteru" (2012) prikazuje glavnog junaka Marka Čegevarića koji traga za ljudskošću kao globalnom cilju čovečanstva i to sagledava kao deo doživljene prakse u državi koja je nastojala da bude bar mali nagoveštaj početnog dosezanja tog uzvišenog cilja, ali i da otkrije odgovor na pitanje koje su to istorijske okolnosti dovele do privremenog usporavanja borbe za ljudskost sa njenim filozofskim, političkim, ekonomskim i kulturološkim kontekstom.

U subotnjem dodatku "Politike" od 26 oktobra 2013 pojavila se informacija o nekim novim knjigama iz oblasti nauke (sve iz 2013). Među njima su: "Hiper-prostor" od Mačija Kakua (objedinjavanje kvantne mehanike i teorije relativiteta); „“ od Brajana Koksa (analiza jednačine teorije relativiteta sa stanovišta strukture same prirode); "Biografija vode" od Filipa Bola (traganje za fizičko-hemijskom supstancom koja nas održava u životu); "Plitko" od Nikolasa Kara (uticaj digitalne tehnologije i kulture na saznajne sposobnosti ljudi); "Krug" od Dejna Egersa (priča o korporativnoj kulturi koja ne odvaja posao od života, ni privatno od javnog, obezbeđujući sveobuhvatno besplatno zdravstveno osiguranje, uključiv i za roditelje ako ga nemaju) i "Sedam kćeri" od Brajana Saksa (fiktivna istorija nastanka sveta kakvu nam pokušava da otkrije genetika). Gledano suštinski i činjenično, sve one mahom potvrđuju saznanja izložena u ovoj mojoj knjizi. Tome je doprinela i literatura skoro slična mojoj, koju su pomenuti autori koristili, naravno, u kontekstu njihovog naučnog interesovanja. Za razliku od njih ja jasno insistiram na tezi da korisnost nauke mora da bude kompatibilna sa pravednim ili društvom antipolitike (nestranačkim ili demokratijom organizovane slobode). Nisam imao uvid u knjigu "Velike zagonetke čovečanstva," koju poklanjaju takmičarima u "Slagalici" (RTS 1).